Priredila: Milica Milutinović, [email protected]
Saša Krčić, vlasnik ove firme ispričao nam je kako je sve počelo: Seoski turizam zahteva, a i prosto tako i dolikuje, samo i isključivo najbolje od seljaka na trpezi. Turisti, domaći i strani, priželjkuju razne tradicionalne đakonije kada nam dođu. Žele da probaju nešto što je specifično za kraj u kome borave. Supruga i ja smo dugi niz godina bili gosti na pimnicama, nismo ni planirali da se bavimo turizmom. Kupili jednu od pimnica da nam posluži kao vikendica. Kompletno smo je restaurirali. Uz pomoć prijatelja, za par meseci, vrata pimnice su bila otvorena za sve ljude dobre volje. Gledali smo da, ako je moguće, svaki vikend provedemo baš ovde sa svojim prijateljima uz dobro vino, gurmanluk i gitaru. Kako je cela ulica mirisala na đakonije, a zvuk gitare se čuo po sokacima, turisti koji su bili u prolazu su prosto želeli da nam se pridruže. Tako se nama turizam nametnuo. Ubrzo smo se registrovali i spojili rad i zadovoljstvo.
Radili su po najavi gostiju, prvenstveno zbog pripreme hrane. Međutim, osim najavljenih, uvek su nailazili i nenajavljeni gosti. Bilo je potrebno osmisliti jelo koje možemo imati uvek na stanju, a opet da bude i tradicionalno kako se ne bi narušila čitava zamisao. Otud se javila ideja za mesom zalivenim u masti. Naši predaci su to pripremali od svinjokolja do svinjokolja i to je bilo nešto najlepše na slavskim trpezama. Samo meso je već pripremljeno i konzervirano u masti tako da je bilo potrebno samo da se ugreje kada naiđu gosti. Oduševljeni ukusom, konstantno su pitali gde bi mogli ovo jelo da kupe, da ponesu svojima kod kuće. Ubeđivali su nas da bi ovakav specijalitet trebalo da se poslužuje u restoranima u Beogradu i da se nađe na policama marketa. Verujemo da ovakav proizvod potpuno prirodno pripremljen jeste ono što i traži od današnje lepeze proizvoda, objasnio nam je naš sagovornik.
Vođeni željom da sačuvaju tradiciju predaka kako ovaj specijalitet ne bi otišao u zaborav, ali i “pritisnuti” potražnjom, upustili su se u proizvodnju.
Priznaje Saša, nisu znali ništa o trgovini, ni gde ni kako ponuditi proizvod. Prvo su se po preporuci prijateljice oglasili na platformi Mali proizvođači hrane u Srbiji. Kada su tu, kao i na njihovoj Facebook stranici usledili dobri komentari i da se množe porudžbine, upustili su se u ozbiljniju priču i rešili da se zakonski registruju kao mali proizvođač.
Sama procedura otvaranja firme za proizvodnju ovakvog proizvoda - gotovog jela, je bila mukotrpna i trajala je šest meseci. Bili smo više puta na ivici odustajanja od svega. Pored velikog materijalnog ulaganja, još je veće ulaganje našeg vremena utrošenog u ceo proces. Ipak, trud se isplatio. Otvaranjem naše preduzetničke radnje “S&S Čuvari tradicije” obezbedili smo sebi i posao u zimskim mesecima kada turizam zamre na pimnicama, rekao nam je Saša.
Za sada u ponudi imaju samo ovaj proizvod, ali kako navodi, u planu je u narednim mesecima da tržištu otkriju još par noviteta. Mesečno proizvedu između 500 i 1.000 kilograma “Vlaške magije”, u zavisnosti od potražnje. Trenutno svoj proizvod plasiraju u restorane, objekte brze hrane i specijalizovane prodavnice za male proizvođače u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Požarevcu, Braničevu, Gornjem Milanovcu, Kopaoniku, kao i u jednom manjem trgovinskom lancu u Negotinu, Boru, Zaječaru i Kladovu.
| Domaći proizvod je, i treba da bude, malo skuplji od industrijskog, a narod gleda cenu i potražuje sniženja. |
Kako nam je naš sagovornik rekao, imali su ponudu i jednog velikog trgovinskog lanca ali nisu započeli saradnju. On posebno ističe da oni kao mali proizvođač imaju zakonski određenu količinu koju smeju da proizvedu i veruju da će se tu i zadržati. Firma za sada broji njih dvoje zaposlenih.
Još je istakao da su prošle godine bili izlagači na Međunarodnom sajmu etno hrane i pića, kada su i osvojili diplomu u robnoj grupi proizvoda od mesa. Ove godine su učestvovali na Međunarodnom sajmu poljoprivrede u Novom Sadu u ocenjivanju kvaliteta proizvoda od mesa i “Vlaška magija” je nagrađena velikom zlatnom medaljom i peharom šampiona u grupi proizvoda od mesa.
U razgovoru smo se osvrnuli kratko i na tekuće probleme. Mislim da je najveći problem malih proizvođača plasman proizvoda. Sve te vredne ruke umeju da proizvedu i daju najbolje od sebe, ali kada treba sav taj trud unovčiti onda nastaje problem. Domaći proizvod je, i treba da bude, malo skuplji od industrijskog, a narod gleda cenu i potražuje sniženja. Naravno, ima i onih koji gledaju šta jedu, čitaju deklaracije i kupuju kvalitetan proizvod. Još jedan veliki problem proizvođača je edukacija i informisanost o zakonima koje proizvođači moraju da ispoštuju. Platforma Mali proizvođači je, upravo, mislila i na to i omogućila svima nama “Akademiju malih proizvođača“, gde zaista za svaki sektor proizvodnje možemo da dođemo do svih tih saznanja i veliko im hvala na tome, završio je svoju priču naš sagovornik.
