Da li etični ljudi donose neetične odluke u kompanijama?

Autor: Verica Aljinović, konsultant, In-House Legal & Compliance expert, Valec

Dakle, tema je sve zastupljenija, s obzirom na neophodnost ESG tranzicije i da se etika prožima i kroz „S“-socijalni i kroz „G“-upravljački deo, kao i imajući u vidu mnogobrojne korporativne skandale u prethodnim decenijama. Sve to inicira potrebu za pojačanom pažnjom za ovu temu.

Bez sumnje, tema je široka,  značajna i o njoj nesumnjivo treba da razmišljamo, ali hajde bar ovim tekstom da elaboriramo glavnog aktera: pojedinaca koji odluku donosi. 

Kako sam u jednom od prethodnih tekstova i pisala, postoji  jedna rečenica koja nije ni izreka ni pouka, ali je vrlo često možemo čuti i u poslovnom ambijentu: „Loše odluke koštaju novca, ali i mira u duši“. Međutim, pojedinci ipak donose takve odluke. Pri tome, u ovoj analizi izuzimam koruptivne aktivnosti iz opsega donosioca odluke, već se bavim isključivo etičko-vrednosnim činiocem ispravnosti za donešenu odluku i postupanje.

Aspekti oduka u poslovanju
Osim finansijske koristi i benefita za biznis, odluke i aktivnosti sadrže i vrednosni aspekt. Taj aspekt zavisi od vrednosno – etičkog miljea kako kompanije u čije ime se odluka donosi, tako i od osobe koja tu odluku treba da donese. Mi ćemo odmah pomisliti da neetične odluke donose pojedinci niskog vrednosno-etičkog miljea, međutim, u praksi se dešava da to nije tako. Dakle, u značajnom broju slučajeva, imamo situacije da etični ljudi prave neetične izbore u donošenju poslovnih odluka. Tako imate situaciju da se često iznenadite da je neku neetičnu odluku donela osoba koja je u privatnom životu etična i ima visok vrednosni milje.

Zašto se takve situacije dešavaju? 
Današnji kontekst poslovnog okruženja je vrlo napet. Još od velikih i bolnih korporativnih skandala kao što su Dieselgate (Volkswagen), Enron, Siemens i dr. jasno je da je potrebno mnogo više od posedovanja procedura i politika u kompaniji da bi se održala etičko-vrednosna ispravnost. Milijarde novčanih kazni su plaćene zbog etičkih prekršaja globalno... 

Međutim, uprkos tome i u najnovijim istraživanjima velikih revizorskih kuća se jasno prožima realnost da više od 30% ljudi nije spremno da prijavi etičke prekršaje - iako su ih uočili, plašeći se pritiska organizacije. To potvrđuje stav da se u kompanijama ljudi osećaju prisiljenim da naprave izbor koji nikad ne bi napravili u privatnom životu. Razlozi za taj pravac su mnogobrojni. Međutim kao osnovni razlozi najčešće se navode sledeći:
-          Intenzivan pritisak obaveze dostizanja nerealnih ciljeva;
-          Odsustvo otvorene i konstruktivne diskusije u kojoj će doći do razmene argumenata, činjenica i vrednosti;
-          Suprotstavljeni ciljevi raznih sektora u okviru jedne organizacije u kome ne postoji sinhronizovan etički milje što stvara - osećaj nepravde; 
-          Odsustvo emotivne inteligencije kao i “common sense” ili mogućnost dobre procene po modelu „zdrave logike“;
-          Slab upravljački kontekst – ne eksponira se pozitivan primer. 

Jasno je da kreiranje etičnog radnog okruženja je mnogo više od kreiranja usklađenog radnog okruženja sa zakonima, procedurama i politikama (compliance), te uprava i lideri moraju imati više standarde rada od ostalih, te pokazati netoleranciju ka neetičnim odlukama. Spremnost na korigovanje stava i na primedbu ili sugestiju u upravljanju, često je vrlo niska, zauzima se pravac „pucanja u govornika“ – osobe koja donosi (nepovoljnu) poruku - po onog ko to treba da čuje. Najčešće su compliance (usklađenost) i etika sinhronizovani, ali nekada i nisu ... i šta kada nisu? To je situacija kada se pravna forma može ispuniti veštim pravnim formulacijama, dok za etičko moralni aspekt nema takvog recepta – tu je pravac uglavnom jedan. Uzmimo na primer pravila o dečijem radu – u nekim (mahom nerazvijenim) zemljama dečiji rad iznad određene starosne granice može biti zakonit, ali to ne znači da je i etički ispravan. 

Stoga, osnovno pitanje je: kako osigurati na upravljačkom nivou svest o uzrocima – gore navedenim činiocima za donošenja neetičkih odluka i kako se „izboriti“ sa njima? To ostavljam na procenu svakom upravljačkom faktoru, ali osnovni preduslov je - spremnost za tu spoznaju. Pri tome treba imati na umu osnovnu ulogu koju odluka treba da ima. Odluke koje pojedinci donose treba da pomognu uspehu, profitu, razvoju i rastu biznisa, ali ne zaboravimo tu dugoročnu vrednost i „mir u duši“ koja opet rezultira uspehom, rastom, ugledom i održivim razvojem.