Priredila: Milica Milutinović, [email protected]
Te 2008. godine Bransilav je konačno pronašao plac u prirodi sa lepim pogledom, a blizu Beograda, sa idejom da napravi malu vikendicu i u nju pobegne s vremena na vreme. Kako je plac bio dosta veliki, trebalo je da odluči šta da posadi, a pošto je celog života od alkoholnih pića uglavnom pio vino, nekako je došlo prirodno da posadi vinsko grožđe i u dokolici se okuša u pravljenju vina.
Pošto ništa nisam znao o uzgoju grožđa, počeo sam mnogo da čitam i ubrzo shvatio razmere trovanja ljudi i prirode hemijom koja se koristi u poljoprivredi, tako da je za mene jedini mogući pristup postao organska i održiva proizvodnja. Problem je bio što niko u Srbiji nije umeo ništa da me posavetuje o tome. Usledila su posete organskim vinarijama u inostranstvu i mnogo učenja. Za to vreme zemljište se „odmaralo“ - tako treba pre sadnje višegodišnjih kultura – sve do 2010. godine kada sam posadio prvi vinograd. Koliko sam malo naučio za te dve godine uvideo sam kada me je posetio jedan iskusni vinar, i ugledavši 1.000 čokota panonie posađenih na placu upitao: „Jel si ti normalan? Šta si ovo uradio?“. Naime, tih 1.000 čokota je skoro tona i po grožđa i 1.000 flaša vina. A ja nisam imao ni podrum ni opremu za tako nešto. Trebalo je odlučiti: čupati čokote iz zemlje ili osnovati vinariju, ispričao nam je Branislav.
Odluka da uđe u tu priču je zatim zahtevala da kupi još malo zemlje, nabavi neke crne sorte, izgradi podrum, nabavi opremu i počne da uči o organskoj proizvodnji vina, jer je do tada bio koncentrisan na sticanje znanja iz uzgoja vinove loze. Vinarija Plavinci, danas zaposlenih ima isto kao i na početku – dvoje. Ja sam odmah odlučio da će mi cilj biti vrhunski kvalitet a ne kvantitet i da sve mora da može da obavi jedan čovek - sem berbe, naravno, gde dođe i dvadesetak radnika. Ubrzo sam uvukao sestru u priču, i eto nas dvoje sve radimo sami već 14 godina, dodaje naš sagovornik.
Pre svega, Branislav nam je detaljnije objasnio neke osnove u organskoj proizvodnji, u kojoj je kako kaže, najvažnije obezbediti “živo” zemljište: Neki organizmi razlažu biljne i životinjske ostatke i stvaraju plodno tlo, takozvani humus. Drugi dovlače hranjljive sastojke potrebne lozi iz velikih dubina – posebno jedna gljiva, mikoriza. Tako da mi, organci, brinemo o tlu, a tlo hrani biljku. Vi, ako imate zdravo zemljište puno života, nikada ne morate ni sa čim da đubrite. Sintetička đubriva su soli metala. Ona ubijaju taj živi svet u zemljištu i posle nekoliko godina zemlja postaje neplodna, bez humusa, čak i pustinja. I onda morate da dodajete sve veće količine. Istina je da vi njima direktno hranite biljku i omogućavate joj brzi rast, ali to vam je kao kad dete brzo poraste, ima slabe, šupljikave kosti. U voćarstvu i vinogradarstvu je uobičajeno da čupate zasad posle 15-tak godina. U organskim voćnjacima i vinogradima zasadi traju i više od 100 godina. Slično vam je i sa insekticidima. Mi sadimo biljke koje privlače korisne insekte koji onda dočekuju najezde štetnih. Ako prskate vi ubijate i jedne i druge i onda nema dovoljno korisnih kada naiđu najezde štetnih. Pa onda ponovo prskate i sve to što prskate završi u grožđu i vinu i na kraju u vama.
Dodaje da se često može čuti to da je u organskoj proizvodnji manji prinos, a on na to kaže: Da, ali nije bitno. U konvencionalnoj proizvodnji loza, uzmimo župljanku ili marselan, može da vam da 4-5 kilograma po čokotu. U organskoj tri. Ali za kvalitetno i vrhunsko vino vi morate da ograničite rod na 0,75 do 1,5 kilogram.
| Nove generacije vinopija insistiraju ne samo na organskoj proizvodnji, već i na održivosti, brizi za planetu, društvenoj odgovornosti i ko se tome ne prilagodi loše će proći. |
Kako nam je Branislav ispričao, možda su i najmanja vinarija u Srbiji - sa 1,25 hektara i 5-6.000 boca godišnje. Sve preko toga morali bi da zapošljavaju nove ljude, šire objekte i opremu. U njihovoj ponudi su redovne četiri etikete: Ćilibar, belo vino od sorte panonia; Selena, oranž vino od sorte tamjanika; Ramonda, roze vino od sorte marselna i Indigo, crveno vino od sorte regent. U nekim godinama od jedne količine Ćilibara prave pét nat penušavac Endora, a od Selene pét nat penušavac Good boy Bruno.
Upravo, Good boy Bruno plane kad ga naprave za manje od mesec dana: To je veselo, mlado, slabo penušavo vino sa jakim voćnim aromama, pomalo sladunjavo. Ali je tehnologija pravljenja takva da „mož’ da bude al’ ne mora da znači“. Na domaćem tržištu Selena je najprodavanija, što je za očekivati jer je naš narod lud za tamjanikom. Doduše ova naša je malo drugačija, malo manje mirisna, suptilnija i mnogo „gušća“, pa ponekad iznenadi ljubitelje tamjanike. U izvozu je šampion Ćilibar. On je nastao ukrštanjem Rajnskog rizlinga i jedne polu-divlje sorte, a rizling je kraljica belih vina i odabir sofisticiranih vinopija.
Što se tiče prodaje, iskeno nam kaže da je probao sve kanale, ali i da se puno puta opekao. Iz jednog trgovačkog lanca uskoro izlazi, jer nije zadovoljan, a dodaje da vinoteke, čast izuzecima, imaju neobučeno i nezainteresovano osoblje, stotine etiketa i šansa da neko kupi baš njihove pored svih velikih i opštepoznatih brendova je skoro nula. Još kaže: Prisustvo u HoReCa kanalu sam drastično smanjio jer sam počeo da tražim avansno plaćanje, a i na žalost, nekoliko dobrih objekata sa kojima sam imao divnu saradnju je zatvoreno u vreme pandemije.
Zato može da se pohvali veoma razvijenim vinski turizmom, jer skoro pola proizvodnje prodaju na kućnom pragu. Degustacije u vinariji su moguće svakog dana sem ponedeljka u četiri termina – 12, 14, 16 i 18h. Traju sat i po i uključuju degustaciju četiri vina i obilno meze: Mi tu u stvari prodajemo „iskustvo“, „experience tourism“, jer smo sve vreme sa gostima, ili sestra ili ja, i imamo narativ za svako vino.
Web šop solidno radi, uglavnom za kupce iz unutrašnjosti koji su ih otkrili na sajmovima u manjim mestima, gde vole da idu, jer kako Branislav kaže, nemaju ljudi tamo prilike da kupe ovakva vina, a nije da ne znaju šta valja. Strancima prodaju preko winetourism.com, AirBnB Experiences i Viator-a: Na Google Reviews imamo samo ocene od pet zvezdica i tekstualne hvalospeve posetilaca, što je veoma važno strancima kada se odlučuju da dođu, dok je kod naših to više usmena preporuka.
Vinarija Plavinci svoje proizvode plasira i na tržišta Hrvatske, Austrije i Japana. Kako nam sagovornik kaže, računa na novi izvoz, ali samo u malim količinama, targetiranim kupcima - maksimum do 50% proizvodnje, jer ne želi da uskrati verne mušterije u Srbiji ili ostanu bez vina za degustacije.
Takođe, od prodajnih kanala tu je i njihova vinoteka u centru Beograda, koja je pre svega, odgovor na nedostatak sluha vinoteka da izdvoje posebnu policu za srpska organska vina, dok tražnja raste. Kod mene imate sada pedesetak etiketa iz 14 vinarija. Ograničio sam po četiri etikete po vinariji – neke imaju 15 – jer želim da vremenom tu budu svi. One-stop-shop za srpska organska vina. Vinoteka je idealno locirana da opsluži ljubitelje organskih vina koji su tu koncentrisani, kao i mlađu turističku populaciju koja posećuje Beograd. Uskoro kreće i dostava Wolt-om. U vinoteci se može naručiti i vino na čašu, a povremeno će biti organizovane posebne tematske degustacije, otkriva nam Branislav. Od prodajnih kanala, upravo im je vinoteka i najvažnija i kaže da treba uložiti ozbiljan napor, ali ponosno ističe da se u Google pretrazi na zahtev “serbian organic wine” vinarija Plavinci pojavljuje prva, a ima ih i u narednih nekoliko rezultata pretrage. Kako je za to bilo potrebno 6,7 godina, Branislav želi da isti posao uradi i za vinoteku.
| TRENDOVI |
Ne planiraju proširenje proizvodnje, jer Branislav kaže “jure” stalno sve bolji kvalitet: Ćilibar je, recimo, za poslednjih četiri godine prošao put na značajnim međunarodnim takmičenjima od bronze, preko srebra, do zlata. Ima još i platina da se osvoji, pa šampion takmičenja...
Vinarija Plavinci ima zacrtan i svoj put ka CO2 neutralnosti, na kom kaže nam Branislav malo kasne, jer je ove godine novac potrošen na vinoteku. Planirani solarni paneli će malo zakasniti, ali ostaju među planovima. Nove generacije vinopija insistiraju ne samo na organskoj proizvodnji, već i na održivosti, brizi za planetu, društvenoj odgovornosti i ko se tome ne prilagodi loše će proći. Nama nije to teško jer se i mi uklapamo u tu filozofiju, potpuno suprotno našoj bejbi bumer generaciji, kaže nam Branislav.
Što se tiče stanja u vinarstvu i srpskog konzumenta objašnjava nam: Potrošnja vina raste, a i proizvodnja. Na žalost, cena je i dalje glavni faktor i veliki broj konzumenata se opredeljuje za najjeftinija vina. Rekao bih da u urbanoj populaciji, u segmentu 30 do 45 godina, postoji jak trend za istraživanje novih sorti i stilova. Postoji i trend “probirljivosti” – ljudi koji nisu naročito imućni se opredeljuju da piju visokokvalitetna vina ređe umesto osrednjih svakodnevno.
Kao prepreku za dalji razvoj ovog sektora vidi nelogične i zastarele propise, koji čine našu vinsku industriju izrazito nekonkurentnom. Kao još jedan problem navodi veliki nedostatak razumevanja tržišta i marketinga.
Uprkos i problemima i svim izazovima koje ova industrija donosi, naš sagovornik ipak ima poruku za buduće vinare sa tonom optimizma i verom da je ovo jedno od najlepših zanimanja: Što se proizvodnje tiče, i dalje važi ona narodna: “Ko voli da radi, vinograd nek sadi”. Vinarija deluje kao nešto glamurozno, posebno ove nove, velike, sa velelepnim objektima, pa onda festivali, svi nasmejani, lepo obučeni, sa čašom u ruci... A iza toga je krvav rad. I zavisite od neba. Ja sam počeo da radim pozitivno posle devet godina od prve sadnje. Do tada sam samo sipao pare u vinariju. A to pozitivno ne uključuje amortizaciju inicijalnog ulaganja u objekat i opremu. Povraćaj na investiciju je minimum 20 godina. Takođe, ovo je generacijski posao. Tek će treća generacija živeti kao francuski vinari iz filmova. A da li možete da obezbedite da vam deca i unuci jednako vole ovaj posao kao vi? Bez obzira na sve to, meni je divno i krivo mi je što nisam otkrio ovu profesiju sa 30 godina i sada ne mogu da zamislim da radim bilo šta drugo.
Foto: vinarija Plavinci
