Ana Nešić, platforma Mali proizvođači: Tradicija, i ja, i vi

KOLUMNA PONEDELJKOM

Iz ugla stručnjaka

15.04.2024

Kad pomislim na reč tradicija, iz nekog razloga mi pred očima zaigra snimak na VHS kaseti neke svadbe na kojoj ide pesma "Ova kuća puna sreće, puna sreće i veselja." U kadru je snaša koja na krov kuće baca sito sa kukuruzom, dok u pozadini lete beli golubovi, pušteni iz kaveza u čast mladenaca. Ovim hoću da priznam da reč tradicija u mojoj glavi verovatno ima neku malo izvrnutu konotaciju.

 Piše: Ana Nešić, osnivač platforme Mali proizvođači hrane u Srbiji 

Običaji i tradicije nas mlađe uglavnom podsećaju na te neke stvari na koje nas roditelji teraju o određinim događajima, kao što su svadbe i krštenja i slave... Valja se. Svi smo u nekom trenutku namrgođeni pokušali da pobegnemo od nekog običaja na koji su nas terali. Međutim, što sam starija, sve više se udubljujem u njih i proničem u njihovu lepotu. Dobro, možda ne bih baš terala svoju ćerku da baca sito preko krova na dan svadbe, ali... Zar nema mnogo tradicija, srpskih, seoskih, porodičnih, koje sam posmatrala u detinjstvu, a koje mi sad greju srce, i koje bih volela da prenesem svojoj deci jednog dana?

Pola svog detinjstva provela sam u Viči, dragačevskom selu, gde je sve bilo protkano ovim tradicijama. Sećam se kad su za obetinu (slavu sela), Svete Trojice, okupljali kod teta Dobrile, na brdu iznad kuće moje baba Rose, i pekli jagnje i prase u njenoj furuni u dvorištu. Tu su bile cele porodice, oni koji žive u Viči i oni koji dolaze sa strane kao mi. Uživali su svi u tom okupljanju, sa pažnjom se proslavljala slava svake godine. Sada ni u toj kući, ni u kući moje baba Rose ne živi baš niko. Propadaju, kao i mnoge kuće u mnogim selima u Srbiji.

Sećam se onda kad je đedo pekao rakiju u kačari desno od kuće. U toj kačari su se nalazili ogromni burići sa džibrom koja ima specifičan miris, a ja sam danas ponosna što znam da taj miris prepoznam, i što bih s nekim mogla da porazgovaram o pečenju rakije, a da sam videla proces, kako izgleda lampek, gde se loži a gde ističe rakija, da ona prva ne sme da se pije jer od nje možeš da oslepiš. 

Sećam se i kad smo brali maline, svi skupa, na brdu, što se u Dragačevu izgovara kao jedna reč, nAbrdu, kad upekne sunce, miriše trava okolo, svi pijemo iz iste flaše koja ima pola metra debeo sloj stiropora pa je voda unutra hladna. Ručamo svi u hladu drveta hranu koja je Rosa, koju smo zvali Maja - od majka, spremila i spakovala u prućanu korpu. Morala si da napuniš gajbicu do vrha malinama, nije bilo zavitlavanja, a ja sam htela da zabušavam. Na kraju je dolazio kamion koji je odnosio te maline, a baba Rosa je zarađivala od njih mnogo manje nego što je zaslužila za taj silan trud od kog su joj šake i prsti bili debeli i grubi. I danas znam da prepoznam takve radničke ruke i uvek mi ih bude žao. Nema ni tih malina više, na tom brdu je livada, sada moje majke, pogled puca na obe strane na dragačevska brda.

A tradicija u hrani i piću se uvek čuva u selima, gde ima vremena za to, dok smo mi u gradovima tradicionalno u škripcu i sa vremenom i sa prostorom.

Još uvek, kad odem na slavu kod Đekića u Rte, isto u Dragačevu, pre nego što se postavi sofra, ujka Mića (čita se kao MIća, kratko mi, ne miiića) izgovori zdravicu za dizanje u slavu, bez da je čita s telefona ili papira, već je zna napamet, a svi ostali slušaju i upijaju uz posebnu pažnju taj svečani trenutak: Zdrav mi bio, krsnu slavu slavio, krsna slava tebi pomogla kad god molio gospoda Boga. Slavu slavio, sveću prislužio, sofru postavio, a oko nje braću, sestre, kumove i prijatelje sastavioOve godine slavio kako mog'o i umeo, dogodine, kako od srca poželeo. Đekići su i dalje u Rtima, i za razliku od kuća u Viči, njihova kuća je renovirana. Zahvaljujući Malim proizvođačima.

Kad sam pokrenula Male proizvođače, želja mi je bila da pomognem ljudima poput moje familije na selu da mogu da žive od svog rada. I u tome smo uspeli, mi kao plarforma. Nek smo pomogli samo Đekićima, ja sam zadovoljna - ali broj porodica koje privređuju zahvaljujući našoj zajednici je dosta veći.

Međutim, pored ove moje želje da se ekonomski pomognu ljudi na selu, danas mi je želja da sačuvamo i tradicije koje sam ja zapamtila iz doba kad sam bila devojčica. Tradicija se uvek nekako vrti oko hrane i pića. A tradicija u hrani i piću se uvek čuva u selima, gde ima vremena za to, dok smo mi u gradovima tradicionalno u škripcu i sa vremenom i sa prostorom. Zar ne bi bilo divno da ljudi koji čuvaju tradiciju, to mogu da rade i uz to da imaju dobar životni standard, da mogu da žive od svog rada?

Zar ne bi bilo divno da naša deca mogu da odaberu da se vrate na selo i uživaju u nekom sporijem i lepšem životu, čuvajući ove male tradicije, i živeći u skladu sa prirodom?

Razmišljajte o tome kada budete birali vaše nove dobavljače. Da li možete da svojim kupcima ponudite džemove, sokove i turšiju od nekog ko je i voće i povrće uzgajao sam, pa posle sve to napravio uz ljubav i nadu da će sve prodati i onda s porodicom otići na vikend negde, za zimski raspust?

Možda usput stekneš i prijatelja, pa te pozove da zajedno pečete rakiju i prase u onoj furuni.