Autor: Slobodan Krstović, direktor Odeljenja za održivi razvoj, NALED
Održivi razvoj već odavno nije tema koja se pominje samo u teoriji, naučnim radovima, analizama i strategijama međunarodnih organizacija, država ili kompanija. Radi se o ključnom segmentu modernog poslovanja i življenja, koji svakodnevno utiče na proizvodnju i promet dobara i usluga i kvalitet života svih nas. Jasno je da 17 ambicioznih ciljeva održivog razvoja, koje su definisale Ujedinjenje nacije, a koje treba dostići do 2030, predstavljaju poziv na akciju, kako bi sprečili siromaštvo i glad, zaštitili životnu sredinu, dobro zdravlje i klimu i osigurali jednakost, kako bi svi ljudi mogli da žive u blagostanju i da niko ne bude izostavljen. Duži niz godina NALED se pitanjem održivog razvoja bavi temeljno, sa posebnim fokusom na unapređenje zaštite životne sredine, unapređenjem okvira za razvoj održive, precizne i regenrativne poljoprivrede, kao i unapređenjem uslova za razvoj modernog i efikasnog sistema zdravstva.
Kao idealan alat za privredu, implementacija ESG kriterijuma u poslovanje može značajno doprineti dostizanju projektovanih ciljeva održivog razvoja. Spremnost kompanija da ulažu u tehnologiju i inovacije za zelenu tranziciju, podrška finansijskog sektora takvim investicijama, kao i jasne regulatorne smernice nadležnih institucija, ključni su mehanizmi za pripremu srpske privrede za primenu održivih ciljeva i praksi, u skladu sa EU standardima. Za Srbiju je važno da prati ESG prakse i regulative, ali i da ih prilagodi domaćoj privredi. ESG kriterijumi donose brojne izazove kojima su izložene sve ekonomije EU i svi učesnici u lancima snabdevanja, dok je pritisak još snažniji na privrede Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju. Međutim, adekvatan odgovor na ove zahteve i primena ESG standarda mogu predstavljati šansu za sve nas. To ne samo da može zaustaviti zaostajanje za evropskim ekonomijama, već može i preokrenuti taj proces, podići konkurentnost i povećati prisutnost na EU tržištima.
Direktiva o izveštavanju o korporativnoj održivosti (CSRD)
Ova direktiva, usvojena pre manje od dve godine u EU, ima za cilj da modernizuje i ojača propise u vezi sa izveštavanjem društvenih i ekoloških informacija kompanija. Prva grupa kompanija koje moraju da se pridržavaju nove direktive će početi sa izveštavanjem tokom finansijske 2024. godine, a prvi izveštaji će biti objavljeni 2025. godine. Kompanije koje podležu obavezama CSRD-a će morati da obelodane podatke o svom uticaju na društvo i životnu sredinu i da izveštavaju o upravljanju, rizicima održivosti, strategiji, mogućnostima i metrikama koje se odnose na klimatske promene u sopstvenom poslovanju, kao i kroz lanac vrednosti svojih proizvoda. Štaviše, CSRD pokriva širi spektar kompanija koje će se smatrati javno odgovornijim u pogledu uticaja svojih ekonomskih aktivnosti na ESG, što sada utiče na približno 50.000 kompanija u EU. Izuzetno važna Direktiva koju je Komisija usvojila je Predlog Direktive o dužnoj pažnji i korporativnoj održivosti(CSDDD), sa ciljem promovisanja održivog i odgovornog korporativnog ponašanja u globalnim lancima vrednosti. Prepoznajući kompanije kao ključne igrače u oblikovanju održive ekonomije i društva, predlog CSDDD im nalaže da identifikuju i ako je potrebno, spreče, prekinu ili ublaže negativne uticaje svog poslovanja na ljudska prava i životnu sredinu. CSDDD trenutno čeka konačno odobrenje Evropskog parlamenta i primenjivaće se na: kompanije iz EU sa, u proseku, više od 1.000 zaposlenih i više od 450 miliona evra globalnog neto prometa; kompanije koje nisu članice EU sa više od 450 miliona evra neto prometa u EU; i kompanije koje se ne uklapaju u gore navedene kriterijume, ali su krajnja matična kompanija grupe koja dostiže te pragove.
Evropski standardi za izveštavanje o održivosti (ESRS) dizajnirani su da obezbede sveobuhvatan okvir za kompanije da izveštavaju o svojim ESG performansama. ESRS je usvojila Komisija u julu 2023. ESRS pokriva širok spektar pitanja održivosti, uključujući klimatske promene, biodiverzitet i ljudska prava, pružajući investitorima osnovne informacije za procenu uticaja na održivost kompanija u koje ulažu. Evropski zeleni dogovor promoviše viziju u kojoj Evropa postaje prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. godine, sa ciljem održivog rasta koji koristi i privredi i društvu. Centralni deo ovog plana je Strategija od njive do trpeze, koja se bavi izazovima stvaranja održivih sistema ishrane, istovremeno priznajući međusobnu povezanost ljudskog zdravlja, društvenog blagostanja i očuvanja životne sredine.
Koncept regenerativne poljoprivrede
Jedan od najvitalnijih sektora domaće privrede, u kojem je angažovano više od 500.000 zaposlenih, svakodnevno je suočen sa izazovima održivog razvoja i primenom ESG kriterijuma u praksi jeste sektor poljoprivrede i prehrambene industrije. Lanac vrednosti od primarne biljne proizvodnje, preko transporta, prerade, logistike i finalne prodaje, je jako kompleksan i obuhvata veliki broj aktera, različitih profila. Ovo je bio povod da sprovedemo istraživanje i analiziramo karbonski otisak i održivost domaćeg lanca u poljoprivrednoj prozvodnji. Poljoprivreda je jedan od glavnih stubova ekonomske aktivnosti i rasta u Republici Srbiji, sa poljoprivrednim zemljištem koje čini skoro polovinu teritorije zemlje, učešćem poljoprivrede od skoro 7% u BDP-u Srbije. Takođe, poljoprivreda učestvuje u ukupnom izvozu robe iz Republike Srbije sa 17,8%, uz ukupnu vrednost ostvarenog izvoza u 2023. godini od 4,7 milijardi evra, i postojanje suficita u trgovinskoj razmeni poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima od ukupno 1,2 milijardi evra. Zakonodavstvo u Srbiji pokazuje tendenciju harmonizacije sa propisima EU, pogotovo u oblasti poljoprivrede, uz određene nedostatke i neusklađenosti na temu opštih ESG propisa. Glavni nedostaci u zakonodavstvu Republike Srbije su nedostatak ESG regulatornog okvira kojim bi se definisale prava i obaveze privrednih subjekata u pogledu nefinansijskog izveštavanja na nivou koji je trenutno na snazi u EU i neprepoznavanje regenerativne poljoprivredne prakse u nacionalnim strateškim i programskim dokumentima u oblasti hrane i poljoprivrede.
Bazirano na dostupnim podacima, ukupni CO₂ otisak u srpskom lancu snabdevanja od njive do trpeze je procenjen na približno šest miliona tona CO₂eq emisija. Njaveći udeo u emisiji CO₂ sa 66% ima primarna poljoprivredna proizvodnja dok je na drugom mestu sektor prerade sa 24% ukupnih CO₂ emisija u lancu od njive do trpeze. Globalno gledano, emisije iz poljoprivredne proizvodnje predstavljaju skoro polovinu globalnog otiska u lancu od njive do trpeze (7,4 GtCO₂eq), dok prerada i logistika doprinose oko jedne trećine emisija (5,6 GtCO₂eq). Na osnovu poređenja očigledno je da najhitnije mere treba preduzeti u sektoru primarne poljoprivredne proizvodnje. Jedno od rešenja koje može biti efikasan odgovor na smanjenje imisija CO₂ otiska u poljoprivredi jeste usvajanje i šira primena koncepta regenerativne poljoprivrede. Ne postoji zvanično usvojena definicija za ovaj koncept ali ono što je najšire prihvaćeno jeste da je to je sistem principa i praksi koji ima za cilj obnavljanje prirodnih resursa, poput zemljišta, vode i biodiverziteta. Primena regenerativne poljoprivredne prakse je efikasan način da se smanji emisija ugljen-dioksida u atmosferu, njegovim vezivanjem (tzv. sekvestracijom) u zemljištu.
Rezultati analize pokazali su da primena metoda regenerativne poljoprivrede može rezultirati nešto većim prinosima u prve tri do četiri godine od početka tranzicije u odnosu na konvencionalnii način obrade zemljišta (10% do 20% veći prinosi po hektaru) nakon čega se očekuje period stagnacije i prirodnog mirovanja zemljišta tokom kog prinosi mogu biti isti ili nešto manji u odnosu na konvencionalnu proizvodnju (za oko 10%). Troškovi uzgajanja u regenerativnom modelu proizvodnje, generalno, su manji u odnosu na konvencionalnu proizvodnju. Uštede dolaze, pre svega, iz smanjenog broja agrotehničkih operacija i manje potrošnje goriva i radnih sati, ali i smanjene upotrebe stajnjaka, NPK i azotnih đubriva, čija se upotreba u potpunosti prekida nakon završenog perioda tranzicije sa konvencionalne proizvodnje na regenerativni model proizvodnje, tj u periodu nakon pet do sedam godina. Simulacija desetogodišnjeg ciklusa uzgajanja pšenice pokazala je da godišnje uštede u troškovima uzgajanja mogu ići i do 47%.
Da bi se koncept regenarativne poljoprivrede dodatno popularizovao i prihvatio od šire grupe poljoprivrednih proizvođača, potrebno je da se ove praske prvo integrišu u nacionalne strateške i programske dokumente kojim se uređuje agarana politika i podsticaji u poljoprivredi. Potrebno je nagraditi kroz direktna plaćanja proizvođače koji primenjuju ove prakse i štitet zemljište od degradacije. Takođe, važno je i da se omogući da se kroz mere podrške ruralnom razvoju obezbedi podrška za nabavku specifične opreme i mehanizacije za proizvodnju po principima regenerativne poljoprivrede.
Prikaz procesa tranzicije na regenerativni model poljoprivredne proizvodnje
Poređenje troškova u klasičnoj obradi i u sistemu regenerativne obrade zemljišta
Vreme za uvođenje depozitnog sistema
Jedna od najkritičnijih oblasti na polju životne sredine, koje zahteva posebnu pažnju jeste upravljanje otpadom koji generišu finalni potrošači. U domaćinstvima u Srbiji godišnje se napravi 2,87 miliona tona otpada, a nakon ostataka hrane, građani najviše izbacuju prazne plastične i staklene flaše, kartonske, papirne i druge vrste ambalaža, koje zajedno čine 30% ukupnog otpada na deponijama. Kako je stepen odvojenog prikupljanja godinama na istom nivou i pokriva najvećim delom količine koje dolaze iz privrede, vreme je za uvođenje depozitnog sistema, koji može da obezbedi dvostruko veći stepen reciklaže i rešavanje pitanja problematičnog komunalnog otpada.
Prema studiji britanske konsultantske kuće Eunomia, Srbija je pogodno tlo za uvođenje depozita koji bi za prve tri godine primene mogao da obezbedi da više od 90% ambalaže završi na reciklaži. Kako depozitni sistem predviđa reciklažu samo ambalaže za piće, važno je nastaviti sa razvojem primarne selekcije, kako bismo svu plastiku i druge materijale uklonili iz naše prirode. U maloprodajnim objektima potrošači bi iskorišćenu ambalažu vraćali ili direktno osoblju u maloprodajnom objektu ili odlaganjem u posebne mašine namenjene povratu. Ovaj metod najsličniji je "kaucijskom sistemu" koji je važio za staklenu ambalažu, ali se bazirao na ugovornom odnosu proizvođača i maloprodajnog objekta. Depozitnim sistemom upravljala bi centralna depozitna organizacija koju treba da čine predstavnici privrede i operatera, a država bi ovde imala ulogu nadzornog organa. Osim što bi se smanjile količine ambalaže koje se deponuju, depozitni sistem mogao bi da dovede i do otvaranja od 1.000 do 1.500 novih radnih mesta. Ipak, složenost ovog sistema utiče na to da se njegovo uvođenje i dalje odlaže, a to pre svega podrazumeva obeležavanje svih proizvoda koji bi bili predmet povraćaja i povećanje cena za depozitni iznos, logistička ograničenja maloprodaje u Srbiji i donošenje odluke koje vrste ambalaže treba da se sakupljaju na ovaj način. Procena studije Eunomie jeste da depozit treba da obuhvati svu ambalažu pića, odnosno PET, staklo, limenke i tetra pak.
Važno je da nastavimo da preduzimamo konkretne mere o okviru misije održivog razvoja, a jedan od ključnih faktora za uspeh ove jeste da nastavmo da gradimo jake veze privrede, nauke i kreatora regulatornog okvira.
