Autor: Marko Stanojević, profesor istorije
Srednjevekovna tržnica
Ovaj tip razmene je sproveden je tako što je proizvođač bio ujedno i prodavac, on je svoj proizvod direktno prodavao potrošaču bez posrednika. Sa druge strane, tranzitna trgovina razvijala se iz drugih potreba, najpre kako bi se iz udaljenih predela nabavljala određena roba. Tranzitna trgovina bila je tip razmene na višem nivou, jer je zahtevala profesionalnog trgovca. On nije bio proizvođač, već posrednik između proizvođača i potrošača.
U srednjovekovnim gradovima stanovništvo, pretežno zanatlije i trgovci kupovali su poljoprivredne proizvode od seoskog stanovništva. Seosko stanovništvo je na gradskoj pijaci kupovalo potrebnu zanatsku robu. Tako je došlo do podele rada između građana i seljaka, ujedno i glavne razlike između grada i sela.
Vladavina Stefana Nemanje
Trgovina u Srbiji dobila je polet od vladavine Stefana Nemanje, u drugoj polovini XII veka. Osnovni razlog za to leži u tome što je Stefan Nemanja Dubrovčanima dao slobodu da trguju po celoj zemlji. Srpskih trgovaca bilo je na trgovima širom Srbije, čak i u Prizrenu i Peći, koji su bili pod zaštitom crkve. Najvažniji srpski trgovački grad u srednjovekovnoj Srbiji bio je Kotor. Trgovina između Mlečana i Kotorana bila je regulisana brojnim ugovorima, koje je potrvđivao srpski kralj.
Dve vrste trgovaca iz inostranstva bilo je zastupljeno. Bilo je malih i velikih stranih trgovaca. Mali trgovci trgovali su po selima i u susedstvu svog grada. Veliki trgovci imali u znatnija sredstva i mnogobrojnu pratnju. Većina je bila član Trgovačkog udruženja, koje su činili trgovci iz raznih gradova i varoši.
Najvažniji trgovački partner Srbije bio je Dubrovnik. Bilo je pokušaja od strane srpskih vladara da Dubrovnik potčine svojoj vlasti. Dolazilo je i do oružanih sukoba, ali to je bilo retko i kratkotrajno. Više od dva veka vladali su izuzetni odnosi, koji su uticali na razvitak Dubrovnika i Srbije. Teritorijalnim širenjem Srbije, jačale su i privredne veze sa Dubrovnikom. Srpski vladari su ubirali polovinu prihoda od prodaje soli i godišnji tribut od 2000 perpera, kao dažbinu za slobodno kretanje trgovaca.
Kako bi se kretali po Srbiji, srpski kraljevi su Dubrovčanima izdavali i potvrđivali povelje kojima su im garantovali mir, prijateljstvo, teritoriju, slobodu kretanja i trgovine, ali i garancije za naknadu štete, ako im se desi neka nevolja na kraljevskoj teritoriji.
Trgovina u srednjem veku je, uglavnom, bila karavanskog tipa
Glavno zanimanje Dubrovčana u Srbiji bila je trgovina. Skoro celokupna spoljna, a i veći deo lokalne trgovine, obavljao se posredstvom njih. Domaće sirovine i proizvode su odnosili u Dubrovnik, a odatle na Zapad, odakle su uvozili raznu robu i začine. Pored Dubrovčana bilo je i trgovaca i iz drugih gradova, ali je udeo Dubrovnika prevazilazio sve ostale. Oni su bili najbrojniji i sa najbolje organizovanim poslovnim vezama, u isto vreme na Balkanu i na Zapadu.
Srednjovekovna trgovina odvijala se pomoću karavana - karavanski tip. Kolski saobraćaj, u cilju prenošenja robe sa jednog na drugo mesto, kao što se odvijao na Zapadu, nije bio moguć zbog loših puteva. Dunav nije imao važnu ulogu u trgovini u to vreme. Sav promet išao je preko primorskih gradova. Konj je predstavljao glavno prevozno sredstvo za balkanskog trgovca.
Karavansko putovanje trgovaca bilo je regulisano planom. Vođa puta bio je „capitanei turme“, koga je imenovala opština. Nijedno putovanje iz primorskih gradova ka unutrašnjosti Srbije nije smelo da se odvija bez vođe puta. U Kotoru je vođa bio nazvan ,,kapetan“. On se obavezivao da će u svakoj prilici braniti karavan, paziti da tovar ne ostane na putu i posebno voditi računa prilikom prelaza preko reka. Koliko je njemu pridavan značaj, govori podatak da je uvek bio iz redova vlastele. Svi učesnici karavana morali su mu se pokoravati, a imao je pravo i izricanja novčanih kazni. Često je sa sobom nosio povelje o privilegijama koje mu je lično kralj Srbije dao.
| Trgovina u Srbiji dobila je polet od vladavine Stefana Nemanje, u drugoj polovini XII veka. |
Karavanska trgovina trajala je tokom čitave godine. Najaktivnija je bila u septembru, oktobru i novembru. Roba koja se prevozila bila je raznolika, od svile do prehrambenih proizvoda. Glavni uvozni proizvod za Balkan bila je so. Balkansko podneblje nije bilo karakteristično po naslagama kamene soli, naročito ne njegova unutrašnjost. Tragovi kamene soli bili su zastupljeni samo u Soli, u nedovoljnim količinama.
Morska so se u ovo podneblje donosila uglavnom sa obala Jadranskog, a ponešto i sa Crnog i Egejskog mora. Kamena so bila je, pretežno, uvožena iz Ugarske i Vlaške. Iako su Dubrovčani imali svoje solane, njihova proizvodnja nije mogla da zadovolji i potrebe za izvoz. Stoga, ona je nabavljana iz Grčke i Južne Italije. Iz tog razloga je trgovina solju na Jadranskom primorju bila vrlo važan i unosan posao. So je prevožena i dostavljana u vrećama.
Trgovina u vreme cara Dušana
Uprkos svim donetim odredbama, sigurnost puteva u planinama, ipak, nije bila zagarantovana. Car Dušan je tokom svoje vladavine, od 1331. do 1355. godine, pooštrio odredbe u znatnoj meri, kako bi suzbio i smanjio brojne slučajeve pljačke karavana. Učesnici karavana odmarali su u šatorima, dok su se u varošima nalazila svratišta. Vlasnici svratišta bili su odgovorni da čuvaju prtljag i konje. Svratišta su, uglavnom, bile privatne kuće, jer je varoški život bio slabo razvijen, a javnih gostionica nije bilo mnogo.
Od kraja kraja XIII veka, kako se razvijao trgovački saobraćaj, počeo je sve više da se upotrebljava kovani novac. Međutim, istorijski izvori nam govore da je još dugo u nekim mestima bila prisutna trgovina zamenom, tj. trampom. Naročito je to važilo za planinske krajeve gde se trgovalo stočarskim proizvodima.
Srednjevekovna trgovina
Prostor trga sa okolnim i pripadajućim prostoroma bio je poznat kao trgovište. U srednjem veku trg ili trgovište bilo je mesto na kome se obavljala kupovina i prodaja proizvoda. Trgovišta su nastajala u sklopu predgrađa postojećih tvrđava i gradova, u blizini rudnika ili na važnim putevima. Kada se oko njih, vremenom, razvijalo veće ili manje naselje, trgovina se obavljala ili svakodnevno ili posebnog dana u sedmici (najčešće nedeljom). Česta pojava bilo je održavanje vašara (panađura), obično jednom godišnje na dan nekog sveca. Vašarske takse poklanjale su se manastirima. Na taj način podmirivala se potreba u svećama. Trgovina je bila ograničena raznim zabranama i monopolima. Na svakom trgu prvo se prodavalo meso sa kraljevskih poseda, pa tek onda meso drugih prodavaca.
Dobro je poznato da je najvažniji izvozni artikal srednjovekovne srpske države bilo srebro, omiljeni predmet u trgovini, naročito kod Dubrovčana. Oni su ga u ogromnim količinama iznosili iz Srbije i plasirali ga dalje na zapad Evrope, najviše u Italiju. Ipak, bilo je najviše trgovine prehrambenim proizvodima.
Prehrambena trgovačka roba, koja se prodavala u Srbiji bila je raznolika. Bilo je tu morske ribe u buradima, sveže ili začinjene, morski polipi u mešinama, šećer u glavama, poslastice razne vrste u kutijama, sirup u krčazima, mnogobrojno južno voće (smokve, pomorandže, limunovi). Bakalska roba bila je veoma skupa i nije je mogao priuštiti baš svako. Tu su se izdvajali razni začini. Dubrovčani su šafran donosili i prodavali čak do Beograda.
Važno je napomenuti da su plodna porečja Save i Dunava otvarala brojne mogućnosti za razvoj poljoprivrede, kojom se bavilo seosko stanovništvo iz okoline, ali i stanovnici grada koji su imali svoje posede van gradova. Na taj način se gradsko stanovništvo snabdevalo prehrambenim proizvodima. Najveći deo populacije se u Srbiji bavio se zemljoradnjom. Pšenica je zauzimala značajno mesto.
| Na svakom trgu prvo se prodavalo meso sa kraljevskih poseda, pa tek onda meso drugih prodavaca. |
Dunav i Sava su, svakako, kao velike reke bile bogate raznim vrstama ribe. U Beogradu i Smederevu je naročito lovljeno mnogo ribe. Najčešće se spominju debeli šaran, moruna i jesetra, koja je mogla biti dugačka čak sedam metara. Riblji proizvodi su se mogli konzervirati na razne načine - soljenjem, pihtijanjem, sušenjem na suncu i kao takvi bili su pogodni za duži transport jer se nisu mogli lako pokvariti.
U okolini Beograda gajila se i vinova loza. Konstantin Filozof pisao je o tome da su u Srbiji u vreme despota Stefana zasađeni mnogi vinogradi, a kada je prolazio kroz zemlju despota Đurđa, Bertradon de la Brokijer je primetio da tu ima naročito dobrog vina. Kasnije, stanovnici Beograda imali su voćnjake i vinograde u zaleđu prema Avali i kod Zemuna.
Još od sredine XII veka, pa sve do turskog vremena, vino iz Srema je važilo za najpoznatije, najkvalitetnije i najskuplje od svih vina proizvedenih u Ugarskoj. Vino iz Srema je nošeno na sever Dunavom ili karavanima. Ono je dolazilo do Ostrgona, a odatle je izvoženo i u Češku i druge zemlje.
Srbija je izvozila, pre svega, stočarske: proizvode: konje, živu stoku, koja se preko Dubrovnika izvozila u južnu Italiju, loj, mast, vunu i sir. Izvozila su se i krzna: kože od vukova, kuna, lisica i risova. Ribe su bile jedan od najvažnijih izvoznih proizvoda.
Trgovina je bila važan faktor za razvoj gradova. Postojala su dva preduslova za to da li će se neko mesto razviti u ekonomski centar. Prvi je bio fizički položaj grada, koji je odgovarao tadašnjim potrebama i pogodovao tokovima na prvom mestu trgovačke razmene.
| Tokom nekoliko narednih nedelja objavljivaćemo u nastavcima priču, zasnovanu na istorijskim činjenicama, o razvoju trgovine u našoj zemlji tokom XIX i prve četiri decenije XX veka. |
