Autor: Jelena Knežević Vlahović, konsultant za razvoj kompanija, timova i pojedinaca, JKV Organization Development Consultancy
Lideri su svuda oko nas, a ponekad nam se čini kao da ih nema. Svako socijalno okruženje ima svog lidera, bez obzira da li se radi o poslovnoj organizaciji, folklornoj sekciji, sportskom klubu ili familiji. Uvek postoji onaj koji vodi. Formalno ili neformalno. Određen ulogom, prirodom, nekad rođenjem. Može biti htenjem, ali čak i nehtenjem. Vodi, samim tim što je tu.
I oduvek postoji. Gde god postoji grupa ljudi, tu je i lider. Ponekad su neke stvari i pojave naizgled kompleksne, a vrlo su proste i bazične.
Kako su ljudi socijalna bića, još od pećine postoji nešto što se zove pripadanje i poredak. Još i tada čovek je morao da pripada, jer je izopštenje iz zajednice značilo zimu, glad i potencijalno skoru smrt.
Morao si da pripadaš da bi preživeo i opstao. U svakoj toj grupi, u tako primitivnim i jednostavnim oblicima suživota, već se susrećemo sa ulogom lidera ili vođe. Svaka od pećinskih zajednica imala je nekoga ko je iskočio iz mase muškaraca, po nekoj od kategorija, preuzeo inicijativu i odgovornost i nekako prirodno, bez glasanja, odluka i puno razmišljanja postao vođa, autoritet; počeo da vedri i oblači, nadahnjuje i vodi. S obzirom da ovaj tekst pišem za respektabilnu poslovnu novinu, naravno, da ga neću posvetiti samo pećinskim ljudima i tamošnjem poretku, ali svaki pokušaj odvajanja čoveka kao socijalnog bića od njegovog plemena, porodice ili organizacije vodi nas u pogrešnom smeru. Čovek pripada grupi, a grupa ima lidera.
I tako, lideri su sa nama i u nama u svakodnevnom životu. Ne možemo nigde bez njih, a i oni nemaju koga da vode osim nas i to u ogromnom dijapazonu - od države do javnog prevoza, sportskog kluba, fudbalske manifestacije ili folklornog društva. Možda zvuči pomalo neobično “lider iz javnog prevoza“ ali, ipak, zastanite na tren i pružite mi priliku da vam objasnim.
Sigurno ste se našli u prilici da pojedina osoba u prevozu bude neugodna prema ostalim putnicima ili prema nekoj starijoj ili nemoćnijoj osobi, a svi ćute i gledaju… I onda odjednom, kao nekom magijom, uvek će se pronaći neko ko će preuzeti odgovornost i upozoriti tu osobu da nije korektna i zaštiti ostale putnike… Bez obzira na posledice. Preuzeće odgovornost, a svojom odlučnošću i smelošću inspirisati i pokrenuti i druge putnike da ponešto kažu ili osude ponašanje pojedinca. Drugi neće reagovati dok lider ne povede, ne da znak, adresira problem. Isto je, i u javnom prevozu, gde je slučajno sastavljena grupa ljudi sa zajedničkim ciljem „da se negde prevezu“, kao i u timovima u organizacijama koje imaju zajednički poslovni cilj i striktnu hijerarhiju. Lider preuzima odgovornost, prepoznaje i ukazuje na problem.
A šta je sa sportskim manifestacijama? U publici i na terenu. Na košarkaškoj utakmici, na primer, pojedinac, lider na terenu može da nadahne, utiče i motiviše svoje saigrače, ali i ponese ogromne mase navijača i stvori nezaboravan ambijent ili čak kolektivnu ekstazu…Ne zaboravimo ni ništa manje lidere unutar publike, koji, takođe, daju pravac i vode. Iako su mnogi navijači došli sa željom da budu deo toga folklora i dobrovoljno učestvuju u koreografiji, samo će retki od njih imati moć da povedu masu. Nažalost, ovde često imamo priliku da govorimo i o negativnom uticaju „vođa navijača“, ali to ne ruši njihovu ulogu lidera. Dapače, daje joj na značaju. Mi se vodimo emocijama. Liderima je dato da usmeravaju emocije u određenom pravcu. Poželjno je da budu pokretači emocija u pozitivnom smeru i da očiste atmosferu od negativnih emocija (besa, tuge, straha) i tako podižu energiju tima. Lider treba da ima sposobnost da pokrene emocije svakog pojedinca u pozitivnom pravcu i tako izvuče najbolje iz svakog pojedinačno. Svi gledaju u vođu. Emocionalno najizrazitija osoba može da prenese svoje raspoloženje na druge, a ljudi koji su zajedno u grupi zaraze jedni druge emocijama. Što su članovi grupe bliže jedni drugima, taj je efekat jači. U interakciji, jedni sa drugima stvaraju određenu emocionalnu povezanost, gde vođa grupe emocijama prenosi svoja uverenja i tako usmerava.
Mislim da smo već sada na istom koloseku… Ali, možda ću još lakše pojasniti ako zavirimo u vašu ili moju porodicu… Ko je tamo glavni? Hm, koje teško pitanje… Naravno da na odgovor na to pitanje bitno utiču i društveno okruženje, tradicija i još niz faktora, ali rezultat je uvek isti. I u porodici lider vodi, nadahnjuje, motiviše i kreira, bilo da ste to vi ili vaš/vaša suprug/a. Možda je to vaš brat ili sestra, otac, majka… Zavisi od toga u kojoj ste životnoj fazi. Kako god gledali na to, lideru je dato da rešava probleme, da daje primer, da nosi više od drugih i da podstiče i pridržava one slabije.
Očekuje se da bude zreliji i rešava probleme. U porodici se uloge često podrazumevaju, jer si „glava porodice“, „stariji brat-sestra“... A, igramo ih najbolje što znamo, instinktivno, često bez promišljanja. Sa mnogo više emocija, nego u drugačijim grupama, jer tu smo najtanji. Porodica je u korenu. Ipak, racionalno gledano i ovde uloge treba da odgovaraju najpre osobenosti i sposobnostima. A, i ova grupa traje dok god bar dvoje imaju zajednički cilj. A ko vodi? Onaj koji hoće i zna da daje pravac, preuzima odgovornost i čuva integritet grupe. I u dobru i u zlu.
Neki od nas veoma rano pokazuju osobine lidera. Prolazila sam nedavno kroz jedan od parkova ovog našeg lepog Beograda i ugledala decu kako se igraju žmurke.
Zastala sam na trenutak - što zbog činjenice da se sve manje igraju žmurke na nekim javnim površinama, što zbog toga što mi je bilo zanimljivo prepoznati lidera među njima… Igra je trajala neko vreme. Deca su trčala kroz pesak i skrivala se u okolini. U jednom trenu, jedna je devojčica, nakon njoj već dosadne igrarije u pesku, poluglasno predložila da se igraju nečega drugog… Deca su zastala, uskomešala se, a ona je ponovila da se već predugo igraju istog. Uzela je loptu i bacila je dečaku preko puta nje, on joj je vratio. Ona je dodala devojčici u žutoj majici i nova igra je počela… Već nakon kraćeg vremena, sva deca u okolini samo su gledala u nju nadajući se da će obratiti baš njima i pozvati ih da se igraju. Polako su se sva deca uključila, jedno, po jedno. U svojoj glavi, ovu zanimljivu crticu iz javnog života grada nazvala sam Lider iz peščanika… Devojčica je imala ideju o novoj igri, izgovorila je i polako uticala na to da se sva deca uključe. Preuzela je igru, instinktivno, ali odlučno i rekla bih lako, prirodno.
I, za kraj ono večito pitanje… da li se lider rađa ili se i to može naučiti? Devojčica iz peščanika sigurno nije završila osnovni ili napredni kurs liderstva. Ona je tek pokazala prirodnu sklonost da vodi. Trebaće mnogo iskustva, učenja i rada na sebi da se izgradi lider u pravom smislu reči. A i dobra je vest da se lideri ne rađaju tek tako, već da se lider može postati, lider se može razvijati.
Naravno, prirodno postoje predispozicije koje ubrzavaju i/ili otežavaju taj proces učenja i zato se ponekad čini da se lider rađa. Međutim kroz vreme, kroz vlastito sazrevanje i kroz vlastiti razvoj, ako i niste bili lider na početku svoje karijere, ne znači da to nećete i ne možete postati. Naravno da devojčica iz peščanika sada koristi svoje prirodne predispozicije kako bi dobila šta želi, a pritom se bazira na ljude, tačnije decu oko sebe. Motiviše ih i nadahnjuje i tako dolazi do svog kreiranog cilja. A, da li će neimenovana devojčica danas-sutra biti na čelu neke organizacije zavisiće od puno faktora: od njene želje i motivacije, njenih prirodnih predispozicija, životnih okolnosti i njenog razvoja, kao odgovora na promene u okruženju.
Mi uloge dobijamo kao zadatke tokom svog života i one su formalna osnova da iskažemo svoju sposobnost i volju da vodimo – u školi, na poslu, u široj društvenoj zajednici. Zadaci su prvo lakši pa se polako usložnjavaju kako vreme prolazi, kako sazrevamo i okruženje se menja i postaje sve složenije. Ono što je možda bilo dovoljno juče, već danas nam ne pomaže da shvatimo šta treba da bude sledeći korak. I zato lideri uče celi život. Ciljano rade na sebi i poboljšanju svoje percepcije o sebi i drugima. Svesno primaju povratne informacije iz okruženja i preuzimaju potrebne aktivnosti kojima će svoje sledbenike povući korak napred ka cilju.
Postoje dva magična tastera koja bitno utiču na smer razvoja lidera. Prvi taster – lepih i svetlih boja - kada lider shvati da učenje traje ceo život i da inspirisati i poneti druge nije moguće bez neprekidnog ličnog razvoja i tada putovanju nema kraja. Drugi taster - tamnije boje - gde čovek zastane i pomisli da dovoljno zna. I baš u tom trenu kada je promislio, neki novi klinci nošeni lepotom i svetlošću samo projure i zauzmu kormilo… Najbolja vest je da sami biramo koji ćemo taster pritisnuti.
A, lider ide uvek napred i bira razvoj za sebe i druge, a i vi možete odabrati da saznate više o toj temi u oktobru na FMCG Summit-u, kao i radionicama koje će uslediti…
