Piše: Tijana Sajdl, Employer branding & Organizational culture manager, Bambi
Prodaja me naučila da posmatram, da slušam bez prekidanja, da sagledam širu sliku, kako u poslovnim izazovima, tako i u neformalnom razgovoru.
Danas to znanje koristim da povežem ljude, vrednosti i ideje, kako bi sve ono što zaposlenima znači postalo deo kompanijske kulture koja se živi svakoga dana - u hodnicima, mejlovima i u tim kratkim, spontanim „je l možeš samo na sekund?“ razgovorima.
Moja sadašnja pozicija je istovremeno i najlepši i najizazovniji rolerkoster emocija, priča i iskustava. Svaki radni dan je priča za sebe, a ono što im je zajedničko jeste da počinju i završavaju se jednim jedinim pitanjem - kako da kreiramo kulturu u kojoj je u redu reći „ne znam“, „treba mi pomoć“, „imam ideju“ ili „pogrešio/la sam“?
Prodaja mi je, paradoksalno, bila najbolja škola za ovaj zadatak. Na terenu sam naučila da reči nisu jedini jezik. Da pognuta glava nekada znači: „nije trenutak“, a prekrštene ruke „nisam siguran“. Danas tu istu gramatiku neverbalnog prevodim u kancelariji, pa kada tim ćuti duže nego inače, ne nudim plan akcije nego pitam: „O čemu razmišljate?“
I upravo tu nastupa ono što je meni najvažnije - sloboda. Sloboda da se pita. Da se predloži. Da se uči iz grešaka. Da se sanja. Da se ne zna. Da se podeli. Sloboda da se bude čovek, a ne samo radna pozicija. I to je ono što svaka kompanija mora da izgradi ako želi da privuče, i još važnije, zadrži kvalitetne ljude. Jer employer branding ne živi na bilbordima, banerima i karijernim sajtovima. On se prenosi od usta do usta. Kroz razgovor bivših kolega. Kroz poruku na LinkedIn-u. On živi u jednostavnim rečenicama: Jao, znaš onu kompaniju? Tamo ljudi stvarno imaju s kim da pričaju.
To je zapravo brend. Ne logo ili kampanja. Već osećaj koji ti ostane u stomaku kad zatvoriš laptop na kraju radnog dana.
Ono što mi pomaže da u svom poslu ostanem kreativna i otvorena za sve nove ideje su oči moje dece. Moji klinci nemaju pojma šta je „korporativna strategija“ ili employer branding. Niti ih zanima. Ali znaju da procene da li im se nešto dopada. Da li je toplo i iskreno. Da li im budi radoznalost. Kada im pokažem video, kampanju ili ideju oni ne razmišljaju kroz KPI-jeve, već kroz emociju.
Upravo zato oni i jesu moj najiskreniji filter. Jer deca ne glume. Njima je sve igra. I upravo ta igra je nešto što pokušavam da sačuvam u sebi, ali i da prenesem svojim kolegama. Da se igramo i kad radimo ozbiljne stvari. Da ne izgubimo radoznalost. Da pitamo „a šta ako?“, umesto da odmah tražimo ograničenja. Da se ne bojimo da probamo nešto novo, jer najgore što može da se desi je da pogrešimo. Ali na kraju, i iz te greške mi učimo.
| Naši zaposleni stvaraju sa strašću jer znaju da se ideja neće ugušiti u birokratiji: kolega će pomoći da je razvije, lider će stati iza nje čak i ako prvi pokušaj ne uspe. |
Zato, kada zapnemo i kada ne vidimo šumu od drveta, ja se setim njih. Njihovih crteža bez proporcija i priča koje nemaju kraj. I podsetim sebe da je i posao igra ako mu tako priđemo.
Dečija perspektiva zapravo nas uči osnovama koje odrasli zaborave - da ništa nije nemoguće kada se igramo zajedno. Vođeni time mi smo počeli da se igramo i na poslu. Jednu internu kampanju i prezentaciju pretvorili smo u strip. Brainstorming za novu vrednost dodatno smo začinili modelima lego kockica. Umesto formalnog obaveštenja, slali smo poruke kolegama u formi stikera, sa porukama koje uvek izmame osmeh na lice.
Igra u kancelariji ne znači da smo neozbiljni, nego da ostavljamo prostor za radoznalost. Od pregršt zabavnih ideja koje nastanu tokom dugih brainstorminga kasnije se izrodi i PowerPoint i budžet. I svaki put se ispostavi isto: širok osmeh otvori više vrata od savršeno formatiranog slajda.
Radim u kompaniji čiji proizvodi prate generacije. Znamo ih iz detinjstva, nastavljamo da ih biramo dok odrastamo, pa nije čudo što i unutar firme gajimo duh te šarene, porodične linije. Naši zaposleni stvaraju sa strašću jer znaju da se ideja neće ugušiti u birokratiji: kolega će pomoći da je razvije, lider će stati iza nje čak i ako prvi pokušaj ne uspe. Taj lanac podrške jeste naš najjači benefit i najtačniji pokazatelj koliko verujemo jedni drugima.
A kad zatvorim laptop, čeka me stari ritual. Dvoje malih ljudi donesu kutiju bojica, ja sednem na pod i pitam: „Šta crtamo?“ Oni odgovore nešto nemoguće - zmaja koji vozi bicikl ili jednoroga koji leti preko duge. Dok se bojice tope po papiru, shvatim da je to savršena metafora za kulturu o kojoj sanjam: šarena, živa, malo neuredna, ali autentična i naša.
I baš kao taj crtež, moj posao nikad neće biti zapravo završen. Jer uvek fali još jedna boja, još jedna linija, još jedan osmeh koji tek treba da stane na papir. Moja je dužnost da taj papir bude dovoljno velik da nas sve primi.
Zato svako jutro, pre nego što otvorim mejl, podsetim se na dva obećanja: slušaću više nego što ću pričati - i pitaću se da li bih ovome što radim aplaudirala i kao dete. Kad ta dva svetionika rade, sve se složi: grafikon poraste, tim ojača, a kultura dobije novu nijansu kojoj se svi radujemo.
